Helmut Wandmaker, (1916 – 2007.), teško je bolovao već u mlađim godinama. Godine 1982. povukao se u penziju.

Najteže su ga bolesti i povrede rano prisilile da razmišlja o temi zdravlja. Tako je tokom više od 45 godina sticao iskustva s presnom hranom, što ih je uverljivo prenosio drugima sa namerom da im pomogne u održavanju zdravlja. Primenjivao je različite sisteme ishrane da bi poslednje decenije života bio posvećen konzumiranju samo sirovog voća ističući da je jedino ono prirodna čovekova hrana. Veliki je protivnik kuvane hrane i žitarica i smatra da je konzumiranje termički obrađenih namirnica i žitnih proizvoda krivo za porast različitih oboljenja u savremenom svetu. Takođe, jedno je vreme bio zainteresovan i za makrobiotiku (Ošavinu školu) da bi se kasnije u svojim knjigama veoma kritički osvrtao prema makrobiotičkom učenju. Uostalom, pročitajte i sami šta piše u njegovoj knjizi Ako želiš da budeš zdrav zaboravi kuvanje!

Makrobiotika

Makrobiotičari, koji jedu do 90% proizvoda od žitarica, uočavaju ipak prilično jasnu štetnost svog načina ishrane, ukoliko je ona duže vreme jedina hrana.

Reč makrobiotika povezuje se s dugim životom. Kada se danas govori o makrobiotičkom načinu života, misli se po pravilu na zen-makrobiotiku. Nju je u Evropu i Ameriku uvezao japanski profesor Oshawa.

Ali već je nemački istraživač Ch. W. Hufeland (1762-1836) nazvao svoju knjigu: „Die Kunst, das menschliche Leben zu verlangen“ s podnaslovom makrobiotika. Dalje, mnogi istraživači iz prethodnih stoleća su govorili o makrobiotici, kada su mislili na produženje života. Zen-makrobiotičari obojili su svoje zastave žitaricama. Oshawa kaže u svojoj knjizi „Zen-makrobiotika“ na str. 35: „Deset puteva kroz zdravlje do mira. Stepenica 7 je najbolja sa 100% žitarica, nikakvo povrće, nikakvo voće, što je moguće manje piti, i sve sasvim lagano s mnogo masnoće i soli satima pirjati!“

Za Oshawu je najgora stepenica ovih pet sastojaka:

10%  žito, 30% povrće, 30% životinjskih belančevina, 15% salata/plodovi i 5% kolači! Nakon dugog vremena Waerlandove ishrane mi smo živeli prema tom načelu tri godine, pri čemu nam je bilo relativno dobro. Na sreću taj način ishrane nije kod nas dugo trajao, inače bismo i mi morali snositi podmukle posledice hrane od žitarica, kako ih je Walter Sommer jasno opisao!

Ipak takva hrana se ne može dugo izdržati, jer su temelj te hrane žitarice, satima pirjane s mnogo masnoće i soli da bude što je više moguće žitkije. Pri tom treba potiskivati svaku potrebu za pijenjem tečnosti! Ta kobna ishrana dovodi pre ili kasnije do tragične, bolne smrti, najčešće do raka na želucu. Koji želudac može za duže vreme podnositi takvu smrtnu smesu?

Pomanjkanje presnih supstanci, velikim dodatkom uvek štetne soli u jela (s namernim nedostatkom vode) vodi do isušivanja i izgladnjivanja životno važnih delova organizma.

To se zove jangiziranje koje je Oshawa primenjivao toliko doslovno da se povremeno celu noć zalivao viskijem, da izađe iz paklenog kruga isušivanja. Umro je bedno sa 72 godine, a njegov veliki uzor, prof Katase, od kojeg je on bio preuzeo učenje, umro je isto tako od raka sa 56 godina. Poznajem iz svog kruga poznanika, usijanu pobornicu te ishrane, lekarku iz Heide, kod koje se razvio rak sa 60 godina. Ona je to stanje završila samoubistvom. Početkom sedamdesetih organizovao se kongres lekara u Biisumu. Održavao se u malom makrobiotičkom lečilištu, koje je osnovao jedan poznati hamburški lekar. Taj lekar je napisao i predgovor jednoj od Oshawinih knjiga. Pored drugih lekara učestvovala je na tom razgovoru i Use Clausnitzer, koja je tada živela u Švedskoj. I ona je napisala knjigu s naslovom: „Wegweiser in die Makrobiotik„, u kojoj je branila opore Oshawine tvrdnje.

Iako je i ona umrla pre  svoje 50. od raka, vidim još i dan danas njenu knjigu u zbirci literature utisaka punovredne ishrane! Tako dugo živi jedna pogrešna teza! Učestvovala je i gospođa Dr. Budwig na tom malom kongresu, zastupala je poznatu ishranu uljem-belančevinama, a i danas živi sveža i vesela u blizini Freudenstadta. Zen-makrobiotičari su se zavarali početnim uspesima, jer svaka promena od uobičajene, pogrešne, ishrane na jedan drugi način ishrane donosi u prvi mah pozitivne rezultate. Ovde se u Evropi ne čuje više mnogo o tom načinu života. Ipak, dolaze ponovo iz Amerike knjige o bračnom paru

Kushi, koji je  verovatno učio iz grešaka utemeljitelja i opet se uvodilo voće i povrće. Dalje,  zen-ljudi uvek imaju snažno religiozno usmerenje (Buddha). Poznati nemački lekar Alfred Dorschner, koji je osnovano jedno lečilište i napisao više preporučivih knjiga, napominje na 92. stranici svoje knjige: „Naturheilkunde ein Weg fur Dich“‘  (Prirodni način lečenja – put za tebe):

„Devedeset postotnom ishranom žitaricama bedno su umrle hiljade zatvorenika. Strašno vrenje, izazvano ishranom žitaricama… tek jedna kašika za jelo puna zelene, sveže koprive (kao dnevna dodatna hrana) spasila je mnogima život“.

Na 91. stranici: „… Sa  više ili manje obilnom žitnom hranom pogoršava se naše disanje, spušta se pritisak kiseline. Ta jednostavna ishrana smanjuje ne samo optimalni pritisak kiseline nego i sprečava vezivanje kiseline u krvi, iskorišćenje. Sa spuštajučim trošenjem i podižućim trošenjem hleba juri pritisak kiseline vamo tamo, i time se menja naše disanje. Tim manjkavim pritiskom kiseline nastaje pomanjkanje kiseline u ćelijama, ugroženo je snabdevanje tkiva kiselinom! Time nastale smetnje krvarenja dovode do manjkavog snabdevanje telesnih organa i njihove važne životno bitne ishrane!“

Alfred Dorschner slaže se dakle ovde potpuno s Dr. Walkerom, koji kaže da se celokupne srčane tegobe mogu u prvom redu zahvaliti potrošnji hrane od žitarica koja sadrži skrob! Prepunjivanje ugljendioksidom iz vrenja žitarica! Poznati istraživač na području ishrane Dr. Ralph Bircher (umro 1990. s 90 godina), koji je mnogim svojim publikacijama najmanje tako poznat kao njegov otac, pisao je u svom Wendepunkt 11/78 o Oshawinoj sekti:

„Moglo bi se pomisliti da će se uskoro zaboraviti uobraženog Jin-Jang-profesora, ali nova se magija proširila, traje i povećava pometnju na području učenja o zdravlju. Mi smo uvek nešto usput o tom izveštavali, i o ozbiljnim posledicama za zdravlje.

Evo jednog pisma iz Nemačke: U odnosu na vaše „Prikaze 1978, str 377 želeo bih da  saopšim sledeće:

Sam sam već više puta pokušao taj krug opametiti, i to zato što se sam Oshawa pri kraju svog života uverio da su dodaci presne hrane potrebni za čoveka zapada i istoka. Ipak, niti pre niti nakon mog  pisanja nisam mogao utvrditi da je u informativnoj građi nemačkog Oshawa-centra ta kasna spoznaja samog njihovog „proroka“ uzeta na znanje i uvažena. Isto tako nije se centar obazirao ni na uobičajenu ishranu u Kini, zemlji porekla Jin-Jang-učenja. Tu se nipošto tako dugotrajno ne kuva povrće i ne presoljava kao kod Oshawe. Japan sa svojom velikom potrošnjom soli ne može nam biti primer. Bubrezi mogu izlučiti samo nekoliko grama soli dnevno.“

Dr Martin, SAD, piše: „Od nedavno popularna dijetalna moda, zen-makrobiotska dijeta, dovela je do izvesnog broja smrtnih slučajeva. Teški skorbut usled velikog pomanjkanja C-vitamina uzrokovao je te smrtne slučajeve. Osim toga ta dijeta ograničava uzimanje vode na neznatnu količinu.“

Lekar i istraživač na području ishrane Dr. Reuben piše: Jedini ljudi koji još danas dobiju skorbut u SAD-u jesu pripadnici zen-makrobiotike. Šta kaže „Prirodna higijena“ (od 1822.) o toj istraživačkoj zen-makrobiotici? T. C. Fry, jedan od danas vodećih zastupnika te „Prirodne higijene“, piše u svojoj knjizi „The Course of Cooking“:7 6 „Mi znamo za jednu savremenu pojavu koja se zove makrobiotička dijeta. Ja je sa žarom sledim. Hteo bih da se ceo svet zauzime za nju. Makrobiotička dijeta je dijeta za dug život, to je moj predmet koji ja zastupam! Istinska makrobiotička dijeta je jedan kamen, kamen međaš higijenskog sistema! Ali popularna, krivo nazivana makrobiotika, o kojoj izveštavam, je ona Osawine sekte. Ja bih trebao tu dijetu nazvati: makrobiotička dijeta za kratak život! Taj način prehrane je kao prepisani put u smrt!

Stvarno je bio slučaj o kojem se mnogo izveštavalo. Radi se o mladom čoveku koji je umro za samo 85 dana hraneći se samo pirinčem, (Passaic, New Jersey). Pratio je uputstva  prema Oshavinoj ishrani”.

Ti prikazi o štetnom Oshavinom učenju treba da opomenu sve one koji još uvek prisluškuju zavodničke zvuke (pomešane s istočnjačkom mudrošću) te sekte. Svako razuman mora reći da čovek u dugom razdoblju svoga razvoja nije poznavao ni vatru ni alat. On je morao, da preživi, jedući sve sirovo, kako mu je bilo ponuđeno u biljnom svetu. Pri tom su mu zaista glavna hrana bili plodovi, lišće, pupoljci, orasi. Tako smo mi dakle zasnovani, geni se nisu promenili, zašto više ne jedemo najbolju hranu sveta?

Žitarice su gledajući na istorijskom nivu razvoja vrlo mlada hrana!

Ali Dornseifer, koji se bavi taoizmom, šalje mi zanimljivu pismenu raspravu o njegovom učitelju, prema kojoj Oshawa nije razumeo onaj od Taoa preuzeti oblik jin i jang. Upravo spomenuto je ispravno. Evo nekoliko rečenica: „Oshawa je kobno pobrkao jin i jang, jer jin poistovjećuje s centrifugalnom, a jang s centripetalnom silom. A obratno je točno! Zato bi ispravno kod Oshave moralo glasiti: Centripetalna sila jin donosi sledeće pojave: skupljanje i hladnoću, centrifugalna sila jang proširenje, rastezanje, otopljenje i žegu! Dalje, potpuno je pogrešno u jangu gledati dobro, a u jinu zlo.“

Prema tome ono od Oshawe odbačeno voće/povrće je upravo najbolja, žito kao „kasnije otkriće“ najgora živežna namirnica! Istraživanja toga biohemičara slažu se dakle s učenjima onih od mene već spomenutih lekara iz 19. stoleća, koji su pronašli istinu na temelju velikih praktičnih iskustava kod svojih pacijenata! Zdrav ljudski razum može to jednostavno prosuditi: ona od početka ljudskog razvitka važeća prirodna hrana, samlevena i pomešana s obilnom količinom otrovne soli da je ispravna? Perverzno mišljenje makrobiotika!